Знате онај тренутак кад дете са сјајем у очима прави различите облике од пластелина: лоптице, шпагете, змијице, пужиће… — и не жели да престане? Или када потрчи по дворишту, са ветром у коси, вичући: „Гледај ме!“? Наизглед — само игра. Али у стварности — развој у пуном јеку.
У игри, дете не прави разлику између „вежбања“ и „уживања“. Сваки покрет има своју сврху, а сваки облик игре покреће неки део развоја.
Крупни покрети: Када тело учи да сарађује са простором
Скакање, трчање, котрљање, пењање. Све су то активности које активирају крупну моторику — покрете великих мишићних група (руке, ноге, труп).
Када дете трчи:
-
Учи равнотежу и координацију.
-
Јача мишиће и стиче контролу над телом.
-
Развија просторну свест: где је његово тело у односу на друге.
-
Учи да предвиђа покрете, заустави се на време, избегне препреку.
Другим речима, кроз игру која подсећа на трчање или пењање по свим оним местима која нису дозвољена, дете заправо развија кључне вештине које ће му бити од велике користи и када буде седело у школској клупи, као и за писање, концентрацију и изградњу самопоуздања.
Фина моторика: Када прсти постају алат
А онда дође пластелин. И ту настаје чаролија у малом: ситни прстићи моделирају, притискају, развлаче. Сваки покрет, иако нежан, активира фини моторички развој — покрете малих мишића руку и шака.
Када дете прави колачиће од пластелина:
-
Вежба спретност и прецизност.
-
Учи координацију око–рука (кључну за писање, цртање, закопчавање дугмади).
-
Активира тактилну перцепцију – кроз додир учи о свету.
-
Развија креативност и стрпљење.
И не само то — такве игре помажу и у развоју говора, јер су центри за говор и фине покрете у мозгу блиско повезани. Док прсти раде, мозак говори.
Нема „мање важне“ игре
У развоју детета не постоји „важнија“ моторика. Фина и крупна се надопуњују. Дете које не трчи, теже ће седети мирно и концентрисано. Дете које не користи руке за моделирање, теже ће правилно држати оловку или се обувати самостално.
Зато у вртићу Mega Kids подједнако подстичемо и једно и друго: трчање у дворишту, игра у сали, али и моделирање, цртање, сецкање. Све је важно. Све је игра. Све је развој.
Како родитељи могу да подрже развој код куће?
Не треба вам ни скупа опрема, ни сати слободног времена. Ево неколико једноставних предлога:
За крупну моторику:
-
Идите заједно у парк. Пењање, љуљање, трчање – све се рачуна.
-
Играјте се „Не љути се, човече“ — али сваки број који баце мора да прескоче или прошетају.
-
Организујте мини-полигоне код куће: јастуци за прескакање, тунели од ћебади, балансирање по линији на поду.
За фину моторику:
-
Правите пластелин заједно – мешање, сечење, обликовање.
-
Сецкајте папир, лепите, правите колаже.
-
Помажите им да обују чарапе, закопчају јакну — колико год дуго то трајало.
Једно не иде без другог
Замислите торањ од коцкица. Ако је основа нестабилна (крупна моторика), тешко ће се задржати врх (фина моторика). И обрнуто — без врха, торањ није потпун.
Зато дете треба да се креће, али и да седи и ствара. Да скаче и да моделира. Да користи цело тело — и велике мишиће и мале прстиће. Јер када им пружимо прилику да развијају све аспекте моторике, дајемо им најбољу основу за даље.
Игра остаје најлепши алат за то.