„Neka, mama će“ je rečenica koju roditelji koriste kada treba da se raspremi lom koji su deca napravila ili da se uradi nešto što deci nije baš zanimljivo. Roditelji je često koriste i prisutna je u prezaštitničkom stavu vaspitanja. Koliko samostalnosti i odgovornosti oduzima ova rečenica?
Treba znati i da kada nešto učinite za svoje dete, nije greška, ali ako stalno činite sve umesto njega, može postati veliki problem u daljem razvoju. Svakodnevno se susrećete sa razbacanim igračkama koje dete nije skupilo, iako ste mu rekli (jednom, pa drugi put, pa stoti put) i konačno sami skupili igračke, jer je „tako lakše“. Pored toga, većina deca mlađeg uzrasta ne zna da se obuče i svuče samo. Zašto je to tako? Deca već od treće godine bi to sama trebalo da čine, ali su se ulenjila, jer se sve radi umesto njih.
Razlozi zašto se roditelji tako ponašaju su različiti, nekada su umorni i nemaju vremena da detetu objašnjavaju zašto nešto treba da uradi, nekad žure na posao pa im je lakše da obuku dete nego da ono to učini samo. Neki roditelji su prezaštitničkog stava prema svom detetu, što guši njihovu samostalnost.
Decu treba pustiti da se sama izbore sa izazovima, da pokušavaju da samostalno reše neku situaciju. Pre nego što nešto uradite umesto njih pokušajte da ih usmerite da ipak nešto sami urade. Čineći sve umesto njih deci šaljemo poruku da ona to ne umeju i rušimo njihovo samopouzdanje. Namera roditelja da pomognu svom detetu nije loša, ali ovakvim stavom nijedan problem ne dolazi do detetove glave, jer roditelji kao „helikopter“ obleću oko deteta i rešavaju sve probleme.
Ako roditelji nastave da sve rade za svoju decu „iz najbolje namere“ ovaj problem će ih kasnije sačekati i pri polasku u školu gde će raditi domaći umesto svoje dece, trčati u školu ako su zaboravili svesku, blok, opremu za fizičko, a zatim birati školu i fakultet umesto njega, jer oni znaju najbolje. Na ovaj način detetu će se urušiti samopouzdanje i misliće da nije sposobno da nešto samostalno uradi.
Detetu je u prirodi da istražuje i preuzima inicijativu. Tek posle prve godine života sebe posmatra kao posebno biće nezavisno od svoje mame. I sliku o sebi formira na osnovu svog okruženja i odnosa sa svojim roditeljima. Ako roditelji žele da njihovo dete bude samostalno, samouvereno i odgovorno to ne mogu očekivati ako govore: Neka mama će da skupi igračke; nemoj, pašćeš; pazi klizavo je; nemoj to da diraš prljavo je; ne može sad napolje hladno je; mama će da te obuče; mama će da te hrani; mama će to da uradi ti ne znaš.
Roditelji se onda čude odakle tolika nesigurnost i nesamostalnost njihove dece.