Da bi bolje definisali pojam pozitivne descipline, najpre treba odrediti ono što ona nije. Ona nije preterana popustljivost u vaspitanju koja nema ograničenja, očekivanja i pravila, a nije ni nagrada, niti je kazna.
Pozitivna disciplina se može definisati kao dugoročno rešenje koje se razvija samodisciplinom kod dece, jasno saopštavanje pravila, ograničenja i očekivanja, građenje odnosa punog uzajamnog poštovanja, učenje važnih životnih veština koje podrazumevaju učenje empatije, nenasilno komuniciranje i rešavanje sukoba, kao i uvažavanje prava i potreba drugih.
Deca prihvataju saradnju i usvajaju prihvatljive oblike ponašanja samo onda kada se dobro osećaju. Postoje dva osnovna motiva koja mogu pokrenuti ponašanje, a to su potreba za pripadanjem i potreba za prepoznavanjem značajnosti. Neprihvatljivo ponašanje upravo je detetovo procenjivanje i vrednovanje da ono nije prihvaćeno tj. da ne pripada grupi i da nije prepoznata njegova značajnost.
Jedan od glavnih problema kada je reč o podsticanju pozitivne discipline je pravilan odabir pristupa. Roditelji ili vaspitač mogu da ignorišu ponašanje deteta ili da pohvale ono što dobro radi. Kada se suočavate sa problemom discipline onda treba da sagledate stvari iz dečijeg ugla. Morate da razumete dete i da zajedno sa njim pronađete najbolje rešenje. Uvek treba da imate na umu da se prema detetu odnosite sa poštovanjem, ukoliko želite da i sam bude tretiran na taj način. Jedan od dobrih pristupa u rešavanju problema discipline koji se može koristiti je usmerenje detotove energije u pozitivnom smeru.
To podrazumeva da detetu treba obezbediti dovoljno aktivnosti i kretanja. Ono treba da trči, skače, peva jer njegova energija je neiscrpna i zbog toga je treba usmeravati u pozitivnom pravcu. U suprotnom može se dogoditi da energija pređe u nepoželjne oblike ponašanja. Takođe, ono što treba izbegavati u radu sa decom predškolskog uzrasta jeste suviše pravila .Razlog za samnjenje broja pravila je upravo taj da ukoliko ih postoji previše deca ih zaboravljaju. Zato ona moraju biti kratka, jasna i da ih nema previše, jer su jedino tako delotvorna.
Tradicionalno je pri vaspitanju dece zastupljena disciplina koja se zasniva na kažnjavanju, a koja često izaziva negativne posledice (pobunjeništvo, osvetoljubivost, opadanje samopouzdanja). Nasuprot tome, javlja se pozitivna disciplina, zasnovana na poštovanju i podsticanju dečijeg samopouzdanja i autonomije, čineći ih odgovornim.
Pozitivna dispciplina kao pristup zastupa verovanje da je osnovni motiv za pokretanje ponašanja deteta osećaj pripadanja i osećaj sposobnosti. Ovo dalje implicira da će se dete koje oseća da pripada i da je uvaženo i sposobno, adekvatno i ponašati. Svaki oblik neprihvatljivog ponašanja proističe iz relacija odraslih i dece, u kojima se dete ne oseća u dovoljnoj meri povezano i uvaženo od strane roditelja, vaspitača itd.