Sve više roditelja u novije vreme, koje je dovelo do modernizacije roditeljstva, u dvadeset prvom veku, svoje dete doživljava kao projekat. Pod tim se podrazumeva da roditelj sve svoje neostvarene ambicije prebacuje na dete, usmerava sva sredstva da postigne svoje neostvarene ciljeve, pritom zanemarujući želje, potrebe i mogućnosti deteta.
Takvi roditelji svoje dete tretiraju kao mašinu koja je programirana koliko kalorija mora da unese, koliko mesa, voća i povrća. Vrlo su česti komentari: „pojeo/la je previše šećera za danas“. Takođe, satnica i dečiji raspored je do detalja isplaniran, gde će oni biti i šta će raditi u svakom trenutku.
Ovakvim iscrpnim metodama vaspitanja moderni roditelji održavaju konstantnu hiperaktivnost svoje dece. Cilj ovakvog vaspitanja je da se deca dobro pripreme za samostalan život, da budu puni raznolikog znanja, da budu finansijski nezavisni u odraslom dobu. Roditelji kojima nije dovoljno da im dete bude dobar učenik, uvek teže da njihovo dete bude najbolje u svemu. Zbog toga opterećuju decu dodatnim aktivnostima uz opravdanje da je to za njihovo dobro. Vrlo česta fraza koju koriste kao opravdanje „Meni moji roditelji nisu mogli da priušte, ali ja tebi hoću“!
Šta je u ovom pristupu pogrešno?
Dete vrlo često može da postigne sve zahteve roditelja, ali problemi nastaju kada zahtevi postanu sve veći i nisu u skladu sa detetovim mogućnostima. Što su pritisci sve veći dete se sprečava da bude samostalno, da se istinski raduje svom uspehu i ne može samostalno da donosi odluke niti da razvija svoj identitet. Roditelji ovu decu sprečavaju da pronađu sebe i svoj put i nemaju slobodu. Ovakva deca nisu samostalna i emocionalno su jako nestabilna. Oni su izloženi stalnom kritikovanju i od njih se zahteva savršenstvo. Ovakvim roditeljima je važan rezultat rada a ne i napor koji je potreban za postizanje rezultata. Dete na ovaj način gubi spoljašnju motivaciju i pokretače jer uviđa da je bitan samo rezultat, a ne i sam trud i rad za postizanje istog.
Detinjstvo treba da bude srećan period za dete. Ono kroz igru stiče nova znanja, a kontakt sa drugom decom je od velikog značaja. Dete mora znati da je voljeno i kada pogreši, treba ga usmeravati da radi ono što voli i što mu prija, da ga odrasli poštuju, ali i da poštuje i dete njih.