U novije vreme vaspitanje se vrši pričom i razgovorom, i to jeste jedna od najboljih metoda. U prošlosti neposlušnost se fizički kažnjavala. Vrlo često od roditelja se može čuti da i ako ulažu veliki napor u razgovor sa detetom, da mu objasne da neke stvari nisu dobre, dete ipak uradi po svom. Takvo ponašanje nervira roditelje, i smatraju da je dete bezobrazno, tvrdoglavo, neposlušno a da li je to zaista tako?
Istina je na dečijoj strani. Deca se vode emocijama jer logika nije razvijena kod male dece, kao na starijem uzrastu. Sa druge strane odrasli se u objašnjavanju ne mogu spustiti na taj nivo jer se vode logikom. Roditelji imaju iskustva i znaju da neko ponašanje ima uzročno-posledične veze, dok dete mora proći taj proces da najpre stekne iskustvo, da bi moglo sve to da razume. Nije tačno da dete neće da posluša, nego ne može, jer ne razume, čak i ako mu se kaže na lep način pa i ponovi više puta.
Roditelji kažu da uglavnom mirnim tonom objašnjavaju detetu šta treba da uradi birajući način koji je njima logičan. Istina je da oni ne postupaju isto kada od deteta nešto traže da uradi ili ne uradi, reaguju samo na posledicu ponaśanja tj. na kraj i kada im se nešto ne dopadne žele da dete sa tim odmah prestane.
Može li to tako?
Naravno da ne. Za građenje ovako bliskog odnosa na relaciji roditelji – dete potrebno je puno rada i zalaganja. Najbitnija je komunikacija koja ne podrazumeva samo umirujući ton i lepe reči. Najpre treba pronaći način kako sa detetom komunicirati. Tada roditelji treba da isključe logiku i svoju želju da neko ponašanje deteta prestane odmah. Treba da se posvete detetu koje se vodi emocijama i nizom pitanja ispitaju to ponašanje. Potrebno je strpljenje i otvorenost roditelja u ovom odnosu.