Narodna poslovica glasi: „Mašta može svašta“. Zaista jeste tako. Dečija mašta je bezgranična i sastavni je deo odrastanja. Deca vole priče, bajke, crtane filmove, izmišljene likove sa raznim natprirodnim moćima koji čine deo njihove svakodnevnice.
Otuda potiče njihova potreba za kreativnošću, kako u radu tako i u mislima. Maštu ne treba sputavati, već je treba podsticati i negovati njen razvoj. Deca predškolskog uzrasta često, u periodu od tri do pet godina, imaju svog prijatelja iz mašte i ova pojava traje do polaska u školu. Roditelji budu veoma zabrinuti kada čuju da njihovo dete priča o nevidljivom prijatelju ili da u igri razgovara samo sa sobom.
Nema razloga za zabrinutost, jer je ova pojava normalna u dečijem razvoju i iščezava kada za to dođe vreme. Roditelji prvo pomisle da sa detetom „nešto nije u redu“, pa pokušavaju da spreče takvu igru.
Prijatelj nastaje kao produkt detetove mašte, onda kada dete ima potrebu za igrom. To roditelje ne treba da brine, jer dete ima bujnu maštu, bogat rečnik i sposobno je da se igra samo. Drugari iz mašte pomažu u dečijem razvoju. Uglavnom su istog pola kao i dete, a može biti i neka životinja ili biće sa posebnim moćima. Prijatelj služi za igru i prevazilaženje nekih stresnih situacija za dete, kao što su: polazak u vrtić, preseljenje u novi dom, gubitak bliske osobe, razvod roditelja i slično. Takođe, prijatelj iz mašte nikada ne odbija igru i prihvata pravila koja deca postave, za razliku od vršnjaka, koji nekada ne žele da se igraju ili odbijaju da dele igračke. Kroz igru sa nevidljivim dete vežba komunikaciju, i dešava se da izmišljenog prijatelja okrive za nezgodu koja se dogodila (slomljena čaša, ižvrljan zid).
Prijatelj iz mašte se može javljati iz više razloga:
1. Ukoliko detetu nešto nedostaje u stvarnom svetu, pa ono taj nedostatak kompenzuje kroz postojanje prijatelja iz mašte;
2. Ukoliko je dete sklono maštarenju, sanjarenju, veruje u bajke i izmišljene likove, ima bujnu maštu i radoznalo je.
Ako primetite da dete ima prijatelja nevidljivog, nemojte tu igru nasilno prekidati, ismevati ga ili kritikovati zbog toga. Takođe, nemojte se upuštati u igru sa nevidljivim prijateljem iz mašte, jer ćete na taj način zbuniti dete i neće moći da razlikuje realno od nerealnog. Razlog za zabrinutost treba da postoji onda kada dete krene u školu, a prijatelj je još uvek tu ili kada se dete povlači u sebe i izoluje, menja ponašanje u igri i postaje agresivno.