Deca već u trećoj godini života počinju da se „služe lažima“, ne znajući da je to što rade loše. Iskrivljena istina deci tog uzrasta nema veliko značenje, jer nisu ni svesni da je laganje nešto loše i „istini“ ne pridaju veliki značaj.
Deca u ovim godinama ne razlikuju stvarno od nestvarnog, imaju bujnu maštu i ne razlikuju istinu od laži. Za razliku od njih, malo starija deca znaju da se služe lažima i to čine kada nešto žele da dobiju/ ostvare ili da „svale krivicu“ na nekoga i „izvuku se“.
„Tinejdžeri“ su, pak, svesni posledica koje laganje može prouzrokovati. Roditelji se svakodnevno mogu susresti sa dečijim lažima. Međutim, ako se laži jave oko treće godine, psiholozi tvrde da nisu razlog za zabrinutost i da je to prolazna faza u razvoju. Ako starije dete laže, onda treba potražiti uzrok zašto to dete čini. Moguć uzrok može biti ostvarivanje svojih želja, a i strah od posledica svojih postupaka. Deca lažu iz različitih razloga, npr: kada žele nekog da zadive, nešto da postignu ili kada žele nešto da sakriju.
Da bi sprečili laganje, roditelji treba da budu svesni da deca uče po modelu i da se njihovo ponašanje „reflektuje“ na decu. Ako Vas dete čuje da kažete: „Budi tih. Pravićemo se da nismo kod kuće, jer neko zvoni na vrata.“, misliće da je laganje „u redu“.
Najbolji način za sprečavanje ovog ponašanja jeste detetu objasniti zašto nije dobro i zašto su iskrenost i istina važne. Postoji niz poučnih priča i bajki koje deca vole, a cilj im je da objasne zašto laganje nije dobro. Priča o „Pinokiju“ je sinonim za laganje, jer „Ako lažeš – porašće ti nos“.
Često se koristi i ona naša stara poslovica „U laži su kratke noge“. Jako je važno da, kada laž otkrijete, dete ne osuđujete zbog toga, već potražite uzrok zbog kojeg je dete lagalo. Detetu treba dati do znanja da se ništa ne sme od roditelja kriti. Takođe, nemojte se smejati dečijim lažima, jer ćete na taj način podstaknuti decu da nastave sa laganjem.