Na rođendanu se vaše dete drži za vašu nogu i odbija da priđe drugoj deci, iako ih poznaje. Kod kuće je veselo, pričljivo i puno energije, ali čim se pojavi neko nov, kao da se ugasi. Vaspitačica kaže da je „povučeno“, baka da će „prerasti“, a vi se pitate da li nešto nije u redu, i da li biste trebalo nešto da uradite.
Pre svega, jedna važna stvar koju vredi čuti odmah: stidljivost nije mana. Nije problem koji treba rešiti, niti znak da ste kao roditelj nešto propustili. To je crta temperamenta, jednako legitimna kao i otvorenost — samo je društvo, koje ceni glasne i brze, često nepravedno prema tihima. Ono što stidljivom detetu zaista treba nije da bude „popravljeno“, nego da bude podržano na način koji poštuje ko je ono.
Šta stidljivost zapravo jeste i šta nije
Stidljivost je sklonost da se dete u novim ili društveno zahtevnim situacijama povuče, posmatra sa strane i potrebno mu je više vremena da se uključi. Stidljivo dete nije nesrećno dete, niti dete kome nedostaju socijalne veštine. Ono najčešće savršeno zna kako da se igra i komunicira, ali mu treba više vremena da se oseti dovoljno sigurno da to i pokaže pred drugima.
Važno je razlikovati stidljivost od nekih drugih stvari sa kojima se ponekad meša. Dete koje je stidljivo u nepoznatom društvu, a otvoreno i opušteno kod kuće i sa bliskima, pokazuje sasvim tipičan obrazac koji nije razlog za brigu. To se razlikuje od situacije u kojoj se dete povlači i u poznatom okruženju, gubi ranije stečene veštine ili pokazuje izrazitu uznemirenost u gotovo svakom socijalnom kontaktu — što su znaci da vredi potražiti savet stručnjaka.
Vredi znati i da iza stidljivosti često stoji bogat unutrašnji svet. Deca sklona povlačenju obično su pažljiva, promišljena i duboko osećajna — ona posmatraju pre nego što se uključe, i kada se uključe, često to rade sa velikom pažnjom prema drugima. Te osobine su vredne, i cilj nikada ne bi trebalo da bude da ih „izbrišemo“, nego da detetu pomognemo da se u društvu oseća dovoljno sigurno da ih pokaže.
Zašto guranje i etiketiranje pogoršavaju stvar
Kada roditelj vidi dete kako se povlači, prva reakcija je često da ga „ohrabri“ — a to ohrabrenje neretko dođe u obliku guranja. „Ma idi, ne budi blesav, idi se igraj sa decom.“ Namera je dobra, ali efekat je suprotan. Dete koje se već oseća nesigurno, sada oseća i pritisak, pa se povlači još više.
Posebno štetno je etiketiranje, koje se često dešava pred samim detetom. „Izvinite, on je stidljiv“ — izgovoreno vaspitačici ili drugom roditelju — deluje bezazleno, ali dete to čuje i upija. Etikete se lepe: dete koje redovno čuje da je stidljivo počinje sebe tako da doživljava i da se ponaša u skladu s tom slikom. Umesto da mu pomognemo da preraste povlačenje, mi ga tako učvršćujemo.
Ni poređenje ne pomaže. „Vidi kako se sestra lepo igra sa svima“ samo pojačava osećaj da sa detetom nešto nije u redu. Stidljivo dete i inače često oseća da odudara; poslednje što mu treba jeste da mu to potvrdi osoba od koje očekuje bezuslovnu podršku.
Kako zaista pomoći stidljivom detetu
Prava pomoć stidljivom detetu ne liči na guranje. Liči na strpljivo stvaranje uslova u kojima se dete može otvoriti svojim tempom.
Najvažnije od svega je da poštujete detetov ritam. Stidljivom detetu treba vremena da uđe u novu situaciju — da posmatra sa strane, proceni i tek onda se uključi. To posmatranje nije gubljenje vremena, to je njegov način da se pripremi. Ako mu date te minute bez pritiska, ono će se gotovo uvek uključiti samo. Ako ga požurujete, oduzimate mu upravo ono što mu je potrebno.
Pomozite detetu tako što ćete unapred pripremiti teren za nove situacije. Pre rođendana ili polaska u vrtić, popričajte o tome ko će sve biti tamo i šta se otprilike očekuje. Predvidivost smanjuje strepnju — dete koje zna šta ga čeka ulazi u situaciju sigurnije nego ono koje je iznenađeno. Za istu svrhu koristi i dolazak malo ranije: detetu je često lakše da bude prisutno dok se grupa tek okuplja, nego da uđe u već formiran, glasan skup.
Gradite detetovo samopouzdanje kroz male, ostvarive korake, umesto da očekujete velike skokove. Umesto „idi se igraj sa svima“, pokušajte sa „hajde da zajedno priđemo onom dečku sa autićem“. Vaše prisustvo je sidro koje detetu daje hrabrost da napravi prvi korak; kada taj korak nekoliko puta uspe, dete postepeno počinje da ih pravi i samo. I ne zaboravite da priznate i najmanji napredak — ne preterano glasno, jer to stidljivom detetu smeta, nego toplo i tiho: „Video sam kako si se lepo igrao sa Markom danas.“
Konačno, budite model mirne društvenosti. Deca uče posmatrajući, pa dete koje vidi roditelja kako opušteno pozdravlja komšiju, ćaska sa prodavcem i ulazi u razgovore bez napetosti, upija poruku da je društveni kontakt nešto prirodno i bezopasno.
Kada je vredno potražiti savet
Stidljivost je najčešće samo crta temperamenta koja se, uz podršku, vremenom ublažava. Ipak, postoje situacije u kojima vredi porazgovarati sa pedijatrom ili psihologom — na primer, ako dete pokazuje toliko jaku uznemirenost u socijalnim situacijama da ne može da funkcioniše, ako se potpuno povlači i u poznatom okruženju, ako gubi govor ili veštine koje je ranije imalo, ili ako uz povlačenje postoje i drugi znaci koji vas brinu. U tim slučajevima nije reč o „običnoj“ stidljivosti i rana podrška može mnogo da pomogne.
Za veliku većinu dece, međutim, stidljivost nije stanje koje treba lečiti, nego osobina koju treba razumeti i strpljivo pratiti kako se dete razvija.
Kako pravo okruženje pomaže stidljivom detetu
Stidljivo dete najviše napreduje u okruženju koje ne forsira, ali nežno podstiče — a to je teško postići u velikoj, bučnoj grupi u kojoj se tiho dete lako izgubi. U manjim grupama, gde vaspitač stigne da primeti svako dete i prati baš njegov tempo, stidljivo dete dobija upravo ono što mu treba: vreme, sigurnost i pažljivo ohrabrenje bez pritiska.
Upravo zbog toga mnogi roditelji povučenije dece biraju privatni vrtić na Novom Beogradu sa manjim grupama, umesto velikih kolektiva. U privatnom vrtiću Mega Kids rad u malim grupama omogućava vaspitačima da stidljivom detetu priđu pažljivo, da ga ne guraju u prvi plan pre nego što je spremno, i da mu pomognu da se postepeno, svojim tempom, otvori prema vršnjacima. Za tiho dete, ta razlika u pristupu ume da bude presudna.
U privatnom vrtiću Mega Kids svako dete dobija prostor da bude ono što jeste — i tiho i glasno.