Vaspitačica vam na kraju dana ispriča kako je dete mirno sedelo na priči, uredno pojelo ručak, pomoglo da se sklone igračke i bilo pravo zlato ceo dan. Vi klimate glavom i pomišljate, a o kom to detetu ona priča? Jer to isto dete, čim uđe kroz kućna vrata, kao da se pretvori u nekog drugog, ne sluša, protivi se svemu, pravi scene oko sitnica i iscrpljuje vas do večeri.
Ako vam je ovo poznato, prva vest je da niste sami, jer je ovo jedna od najčešćih roditeljskih muka. A druga, još važnija vest, jeste da to što dete kod kuće „ne sluša“, a u vrtiću sluša, najčešće nije znak da ste kao roditelj zakazali. Zapravo, kada se razume šta se iza toga krije, ta ista pojava iz izvora frustracije pretvara se u nešto gotovo utešno.
Ono što izgleda kao neposlušnost često je znak poverenja
Zvuči neverovatno kada ste treći put za pola sata čuli „neću“, ali istina je upravo takva. Dete se kod kuće ponaša „gore“ zato što se tu oseća najsigurnije. Van kuće, dete ipak ulaže dodatni napor da se snađe u društvu vršnjaka, da sačeka svoj red, da podeli pažnju odraslih sa drugom decom. Čak i kada uživa u svemu tome, a najčešće uživa, to je za mali nervni sistem angažman koji traži energiju.
A onda dete dođe kući, na jedino mesto gde zna da ga vole bez uslova, i tu konačno spušta gard. Sve ono što je preko dana nakupilo, umor, uzbuđenje, snažne emocije, sada izbija napolje, jer je kuća bezbedno mesto za to. Drugim rečima, dete se pred vama „raspada“ upravo zato što ste vi njegova sigurna luka. Ne bi to sebi dozvolilo pred nekim kome ne veruje potpuno.
Kada se na to gleda iz tog ugla, večernje scene i otpor dobijaju sasvim novo značenje. To nije dete koje vas ne poštuje, to je dete koje vam veruje toliko da pred vama sme da bude umorno, ljuto i „neuredno“. Neposlušnost koja vas boli zapravo je, paradoksalno, dokaz najdublje veze koju ima.
Zašto ritam vrtića olakšava saradnju
Postoji i drugi razlog zašto dete u vrtiću lakše sarađuje, a on nema veze sa strogošću, nego sa tim što dan u vrtiću ima prijatan, prepoznatljiv ritam. Nije reč o krutim pravilima i stalnim zabranama, nego o okruženju u kojem se dete slobodno igra i istražuje, ali unutar jasne, poznate strukture koja mu daje sigurnost.
Dobar vrtić spaja obe stvari koje su detetu potrebne, dovoljno slobode da bira, stvara i igra se po svom, i dovoljno predvidivog okvira da zna šta ga čeka. Deca vole tu ravnotežu. Kada dete zna da posle doručka sledi igra, pa boravak napolju, pa priča i odmor, ono se opušta, jer ne mora da nagađa šta dolazi. Struktura tu nije suprotnost slobodi, nego upravo ono što slobodnu igru čini bezbednom i lepom, jer se dete u poznatom ritmu oseća dovoljno sigurno da se prepusti.
Kod kuće je, s druge strane, sve fleksibilnije, i to je sasvim prirodno, jer dom nije vrtić. Ali upravo ta neprekidna fleksibilnost detetu otvara prostor za pregovaranje oko svake sitnice. Ako je sinoć smelo da gleda još jedan crtać kad je lepo zamolilo, zašto ne bi probalo i večeras? Nije reč o tome da dete „iskorišćava“ roditelje, ono jednostavno istražuje gde su granice, kao što mu razvoj i nalaže. Blag, prepoznatljiv ritam dana to istraživanje smiruje, dok potpuno neuhvatljiv raspored kod kuće prirodno podstiče stalno preispitivanje.
Dobra vest je da taj isti, opušteni ritam, a ne krutu disciplinu, možete preneti i kući, i time znatno olakšati svakodnevicu i sebi i detetu.
Kako da dete lakše sarađuje kod kuće
Ako dete u vrtiću lepo funkcioniše zahvaljujući rutini i jasnoći, logičan zaključak je da mu iste te stvari mogu pomoći i kod kuće. Ne radi se o pretvaranju doma u kasarnu, nego o tome da se detetu ponudi malo više predvidivosti tamo gde je najviše treba.
Najviše pomaže dosledna dnevna rutina. Kada se ključni delovi dana, jutro, obroci, odlazak na spavanje, odvijaju u sličnom redosledu svakog dana, dete se manje opire, jer zna šta sledi. Iznenađenja i stalne promene rasporeda kod male dece bude nesigurnost, a nesigurnost se često ispolji kao tvrdoglavost i otpor.
Pomaže i to da granice budu jasne i dosledne. Dete koje zna da pravilo važi uvek, a ne samo kada je roditelj raspoložen da ga sprovede, prestaje da ga testira. Kada „ne“ ponekad znači „ne“, a ponekad „može, ako budeš dovoljno uporan“, dete je gotovo primorano da svaki put proverava, i tu nastaju iscrpljujuće borbe. Doslednost je, koliko god teška bila, najveći poklon koji možete dati i detetu i sebi.
Vredi obratiti pažnju i na to kada dete najčešće „ne sluša“. Vrlo često to nije nasred dana, nego u trenucima kada je dete gladno, umorno ili preplavljeno utiscima, pre svega uveče, po povratku iz vrtića. Dete koje je ceo dan bilo „dobro“ jednostavno više nema rezervi. U tim trenucima, umesto zahteva i insistiranja, često više pomaže topao, miran pristup, obrok, malo zajedničkog vremena bez ekrana i ranije spavanje čine više nego bilo kakva disciplina.
Konačno, pomaže i način na koji tražite saradnju. Umesto niza zabrana i komandi, deca mnogo lakše slušaju kada dobiju jasan, kratak i pozitivno formulisan zahtev, po mogućstvu sa malim izborom u okviru. „Hoćeš da obučeš pidžamu pre ili posle pranja zuba?“ nailazi na daleko manje otpora nego „idi se spremaj za spavanje, odmah“. Osećaj kontrole, makar i mali, smanjuje potrebu deteta da se bori.
Kada je ipak reč o nečem više
U velikoj većini slučajeva, razlika u ponašanju između kuće i vrtića je normalna i nije razlog za brigu. Ipak, vredi obratiti više pažnje ako otpor i „neslušanje“ prati i nešto drugo, na primer, ako je dete gotovo stalno besno i nesrećno, ako ima izrazite ispade koji se ne smiruju, ako gubi ranije stečene veštine, ili ako slična teškoća postoji i u vrtiću, a ne samo kod kuće. U takvim situacijama nije reč o običnom testiranju granica i može biti korisno posavetovati se sa pedijatrom ili dečjim psihologom.
Ali za većinu porodica, „ne sluša me kod kuće, a u vrtiću je zlato“ jednostavno je deo odrastanja, i, kao što smo videli, često znak da dete ima sigurnu bazu iz koje raste.
Isti pristup kod kuće i u vrtiću
Deca najlakše sarađuju kada dobijaju usklađenu poruku iz svih sredina u kojima borave. Kada se pristup granicama i rutini kod kuće i u vrtiću bar donekle poklapaju, dete ne mora da troši energiju na to da „prevede“ različita pravila, ono se prosto oseća sigurno u jasnim, doslednim okvirima, gde god da se nalazi.
Zbog toga u privatnom vrtiću Mega Kids negujemo dosledan, topao pristup granicama i rado ga delimo sa roditeljima, jer znamo da dete najviše dobija kada porodica i vrtić rade kao tim. Kada i kuća i vrtić šalju istu, mirnu poruku o tome šta se očekuje, ono večernje „ne sluša me“ vremenom postaje sve ređe, a svakodnevica mirnija za sve.