Tek što ste seli da popijete kafu, iz druge sobe se čuje vrisak, pa plač, pa uglas „on je počeo“ i „ona mi je uzela“. Razdvajate ih po ko zna koji put tog dana, delite pravdu koju niko ne prihvata, i pitate se da li je moguće da se dvoje dece koje volite toliko svađaju od jutra do mraka. Ako vam je ovo svakodnevica, vredi znati da niste ni loš roditelj ni izuzetak, jer je rivalstvo među braćom i sestrama jedna od najstarijih i najuniverzalnijih pojava u porodičnom životu.
Ono što roditelje najviše iscrpljuje nije sama svađa, nego osećaj da su stalno u ulozi sudije koji nikad ne može da presudi kako treba. Dobra vest je da se na te svađe može gledati drugačije, i da postoji način da se njihova učestalost i žestina smanje, a da pri tom ne provedete dan trčeći iz sobe u sobu.
Zašto se braća i sestre uopšte svađaju
Da bismo mirnije reagovali na svađe, korisno je razumeti odakle one dolaze. Rivalstvo među decom nije znak da se ne vole niti da nešto u porodici ne valja, ono je prirodna posledica toga što dvoje ili više dece deli isti prostor, iste roditelje i istu pažnju.
Za malo dete, roditeljska ljubav i pažnja doživljavaju se pomalo kao kolač koji se deli, pa svaki komad koji dobije brat ili sestra deluje kao komad manje za njega. Otud borba oko toga ko će sedeti do mame, ko je prvi dobio sok, ko je duže gledao crtać. Iza svađe oko sitnice često stoji mnogo dublje pitanje, da li sam i ja i dalje važan i voljen.
Uz to, deca se razlikuju po uzrastu, temperamentu i potrebama, pa je sudaranje neizbežno. Mlađe dete dira stvari starijeg, starije ne želi da se igra po pravilima mlađeg, jedno je bučno a drugo voli mir. Svađa je, između ostalog, i način na koji deca uče da postave granicu, izraze nezadovoljstvo i izbore se za svoje, a to su veštine koje će im trebati ceo život.
Kada je svađa normalna, a kada treba da reagujete
Nije svaka svađa problem koji treba rešiti. Zapravo, veliki deo dečjih prepirki spada u zdravo odrastanje, i najbolje što roditelj tu može da uradi jeste da se ne meša previše. Kada se deca prepiru oko toga ko je na redu ili čija je igračka, a pri tom nema ni fizičkog nasilja ni pravog očaja, ona zapravo vežbaju pregovaranje, popuštanje i rešavanje sukoba. Ako roditelj svaki put uleti i presudi, deca ne dobijaju priliku da tu veštinu razviju sama.
Ipak, postoje situacije u kojima je reagovanje neophodno. Kada svađa pređe u fizičko nasilje, kada jedno dete sistematski maltretira drugo, kada je jedno vidno preplavljeno i uplašeno, ili kada se ponižavanje i vređanje ponavljaju, tada roditelj treba da se uključi, mirno ali jasno. Granica je jednostavna, prepirka i nadmudrivanje su deo učenja, a povređivanje, telesno ili emotivno, nije nešto što se toleriše.
Vremenom ćete naučiti da razlikujete uobičajenu graju od svađe koja zaista traži vašu intervenciju, i to će vam uštedeti mnogo energije koju sada trošite na svaku prepirku.
Kako da ne budete stalno sudija
Najveća zamka u koju roditelji upadaju jeste uloga stalnog sudije koji utvrđuje ko je kriv i deli kaznu. Problem je što roditelj gotovo nikad nije video ceo tok događaja, pa presuda deluje nepravedno makar jednom detetu, a često i obojici. Uz to, dete koje bude proglašeno „krivim“ oseća da ga roditelj manje voli, dok ono „nevino“ uči da se pažnja dobija tako što se drugi optuži. Tako svađe postaju i način da se izbori naklonost roditelja.
Umesto da presuđujete, pokušajte da budete posrednik koji pomaže deci da sama dođu do rešenja. Kada uletite u sukob, izbegavajte pitanje ko je počeo, jer ono vodi u beskrajno prebacivanje krivice. Mnogo je korisnije opisati ono što vidite i imenovati osećanja obe strane, na primer da su oboje ljuti i da oboje žele istu igračku. Kada se deca osete shvaćeno, napetost često splasne sama.
Zatim, umesto gotovog rešenja, postavite im zajednički zadatak, kako da to reše da obojici bude u redu. U početku će im trebati vaša pomoć, ali vremenom deca iznenađujuće dobro nauče da sama nađu kompromis, naizmenično korišćenje, podelu, zajedničku igru. Time ih učite veštini koja vredi mnogo više od bilo koje vaše presude.
Pomaže i da izbegavate poređenja, jer ona su gorivo za rivalstvo. Rečenice poput „zašto ne možeš da budeš miran kao sestra“ ili „vidi kako brat lepo jede“ direktno hrane takmičenje i ljubomoru. Svako dete treba da oseti da je voljeno zbog toga ko je ono, a ne u poređenju sa bratom ili sestrom.
Konačno, obezbedite svakom detetu i malo vremena nasamo sa vama. Vrlo često se rivalstvo pojačava upravo zato što se deca bore za pažnju, pa i nekoliko minuta dnevno posvećenih samo jednom detetu, bez brata ili sestre u blizini, ume da smanji potrebu za nadmetanjem.
Šta svađe zapravo uče decu
Iako iscrpljuju roditelje, svađe sa bratom ili sestrom imaju i svoju vrednost, i vredi je imati na umu u najgorim trenucima. Upravo kroz te svakodnevne sukobe deca uče neke od najvažnijih socijalnih veština, kako da izraze neslaganje, kako da se izbore za svoje bez povređivanja drugog, kako da popuste i naprave kompromis, kako da se pomire posle svađe.
Braća i sestre su, u neku ruku, prvi poligon za sve buduće odnose. Dete koje nauči da se izbori i pomiri sa sestrom, lakše će se snaći i u vrtiću, i u školi, i kasnije u životu. Zato cilj nikada nije potpuno odsustvo svađa, što ionako nije moguće, nego da se deca kroz njih nauče da se nose sa sukobom na zdrav način.
Kako grupno okruženje pomaže
Mnoge veštine koje smiruju svađe kod kuće, deljenje, čekanje reda, rešavanje sukoba rečima umesto otimanjem, dete vežba svakog dana i u vrtiću, u igri sa vršnjacima. U grupi dete uči da nije uvek na njemu red, da se pažnja odraslih deli i da se do zajedničke igre dolazi dogovorom, a ne silom, i te iste veštine onda prenosi i na odnos sa bratom ili sestrom.
U privatnom vrtiću Mega Kids vaspitači kroz svakodnevnu igru u malim grupama pomažu deci da uče kako da reše sukob mirno, imenuju osećanja i dođu do rešenja koje svima odgovara. Deca koja tu veštinu razvijaju u vrtiću često je prirodno prenose i kući, pa i svađe sa braćom i sestrama vremenom postaju ređe i lakše.