Tokom predškolskog uzrasta, san ima veliku ulogu u rastu, razvoju i svakodnevnom funkcionisanju deteta. Međutim, roditelji se često susreću sa situacijama kada dete usred noći počne da plače, vrišti ili se budi uplašeno. Najčešće se tada postavlja pitanje – da li dete ima noćnu moru ili je u pitanju noćni strah?
Iako na prvi pogled deluju slično, noćne more i noćni strahovi su različite pojave i zahtevaju različite reakcije roditelja i vaspitača.
Šta su noćne more?
Noćne more su neprijatni snovi koji se najčešće javljaju u drugoj polovini noći, kada je san dublji. Dete se nakon noćne more budi, plače ili zove roditelje i često može da ispriča šta je sanjalo.
Karakteristike noćnih mora:
- javljaju se u drugoj polovini noći;
- dete se budi i seća se sna;
- često traže utehu roditelja;
- mogu biti izazvane stresom, umorom ili gledanjem sadržaja koji nije prilagođen detetu.
Šta su noćni strahovi?
Noćni strahovi se javljaju u prvoj trećini noći, najčešće 1–3 sata nakon što dete zaspi. Dete naglo seda u krevetu, vrišti, znoji se, ima ubrzan puls i izgleda uplašeno – ali zapravo nije svesno šta se dešava. Obično ne reaguje na pokušaje da ga utešite i ujutru se ne seća ovog događaja.
Karakteristike noćnih strahova:
- javljaju se u prvim satima sna;
- dete izgleda budno, ali zapravo nije potpuno svesno;
- ne seća se događaja ujutru;
- češće se javljaju kod dece koja su veoma umorna ili pod stresom.
Kako reagovati?
Kada je u pitanju noćna mora:
- smirite dete i recite mu da je na sigurnom;
- ostanite pored njega dok se ne oseti zaštićeno;
- izbegavajte strašne sadržaje pred spavanje;
- uvedite rutinu – čitanje priče ili mirnu igru pre odlaska u krevet.
Kada je u pitanju noćni strah:
- ne budite dete na silu, jer nije u potpunosti svesno;
- ostanite pored njega i obezbedite da se ne povredi;
- sačekajte da epizoda prođe (obično traje 5–15 minuta);
- obratite pažnju da dete ide na spavanje odmoreno, bez prevelike iscrpljenosti.
Noćne more i noćni strahovi mogu biti uznemirujući i za dete i za roditelje, ali najčešće nisu znak ozbiljnih problema. Razlikovanje ove dve pojave pomaže roditeljima da znaju kako da reaguju i da stvore sigurno okruženje za spavanje.
Ukoliko se ove situacije često ponavljaju ili su veoma intenzivne, preporučuje se razgovor sa pedijatrom ili psihologom radi dodatne podrške.