Često vidimo decu, pa čak i male bebe, kako se zabavljaju gledajući u pametne telefone, tablete i druge ekrane, a ono o čemu mnogi roditelji ne razmišljaju je da vreme provedeno ispred njih, može ostaviti velike posledice po dečije zdravlje.
U stručnoj terminologiji psihoterapeuti koriste novi izraz “ekranizam”, koji označava negativne uticaje ekrana na mozak, a psiholozi tokom rada sa decom najčešće primenjuju neurofidbek terapiju.
Deca koja su predugo izložena ekranima počinju da se zatvaraju u sebe, imaju problem sa komunikacijom, govorom, koncentracijom i slično, a ako se na vreme ne prepoznaju negativni efekti, nastali usled prekomernog provođenja vremena ispred ekrana, to može imati mnogo veće posledice.
Prema istraživanjima, pokazalo se da postoje određene poteškoće u onome što dete “daje od sebe”.
– To je primarno govor, a potom i koncentracija, fokus, budnost ili suprotno od toga – sanjarenje. Pokazalo se da postoje određena odstupanja kod dece koja po rođenju nisu neurorizična, ali u prvim godinama života, do treće godine, vide se podbacivanja. Pored svih dosadašnjih dijagnoza kojima se bavimo, a ciljano se misli na dijagnoze iz spektra pervazivnog razvojnog poremećaja, takvo dete ne spada u tu kliničku sliku, a na ponašajnom planu jako je slično poteškoćama iz spektra autizma.
Ekranizam: Negativni uticaji ekrana
Tokom razgovora sa roditeljima dolazi se do informacija da dete u svojim prvim godinama života ispred ekrana dnevno provede četiri do pet sati, a neka deca i više.
– Poteškoće koje vidimo u funkcioniranju deteta u njegovim prvim godinama života često su izazvane dugotrajnim boravkom ispred ekrana. Dugotrajno se smatra sve što je duže od pola sata, s tim da neuropedijatri kažu da do detetove treće godine to ne bi trebalo biti ni pola sata. Dete gleda u telefon ili tablet ujutro dok jede, dok mama napravi ručak, nakon što malo odspava opet je ispred ekrana, pa ponovo dok jede… Tako provedeno vreme može imati dva negativna uticaja.
– Prvi je to da dete uvežbava ono čemu je izloženo. Ako je dete u ranoj životnoj dobi izloženo ekranima, ono uvežbava komunicirati sa ekranima. U prvim kontaktima deteta sa ekranom, ono pokušava uspostaviti komunikaciju sa sadržajem u njemu. Budući da ono što je na ekranu ne uzvraća, dete se počne zatvarati u sebe jer ne dobija odgovor u komunikaciji.
U ranom uzrastu je naučeno da u ekranu postoji jedan svet, a dete za sebe razvija drugi svet i ta dva sveta između sebe ne komuniciraju. To je najveća šteta ekranizma. Dete nije naučilo da komunicira uz ekran, jer ekran se ne usklađuje sa detetom i ne prati njegovu komunikaciju, pa je onda dečiji mozak uvežban u isključivanje. Kada vidimo da se to otelo kontroli, da dete ne vidi drugu decu, povlači se u svoje svetove i kutke, ili kada mi nešto pričamo a ono nas ignoriše, ne obraća pažnju na braću i sestre, nove goste i slično, onda je situacija alarmantna.
Ono što je veoma važno znati je da “ono što uvežbava, dete na kraju i uvežba”.