Stručnjaci smatraju da usvajanje stranih jezika najlakše i najbrže ide u najranijem uzrastu. Kad deca savladaju maternji jezik, mogu početi sa učenjem jednog stranog jezika, odnosno engleskog, koji se smatra univerzalnim jezikom, prihvaćenim svuda u svetu. S obzirom na to da je ovaj jezik ušao u sve pore društva, postao je na neki način obavezan.
Deca brzo usvajaju engleski jezik, kroz razne igre, pesmice, muziku i konverzaciju, što će u kasnijem školovanju biti odlična osnova za učenje jezika na naprednom nivou. Savladavanje jezika u ranom uzrastu se dosta razlikuje od onog kakvo je u odraslom dobu. Dete intuitivno usvaja jezik, postepeno, kao kad uči da hoda. Deca usvajaju glasove, ton i melodiju kao kad uče maternji jezik. Ponavljaju i pokušavaju da izgovore reči, za razliku od odraslih koji uče po određenom šablonu, usvajajući gramatička pravila, strukture i vokabular, a deca uče spontano i prirodno.
U okviru programa vrtića, deca uzrasta tri godine počinju da imaju časove engleskog jezika. Časovi su osmišljeni tako da dete nesvesno i kroz igru usvaja reči. Vrlo često trogodišnjaci već nauče sve boje na engleskom jeziku. Kreće se od uopštenih stvari, kao što su: boje, brojevi, životinje, voće, povrće i hrana i druge teme koje su deci zanimljive. Treba znati da dete na ovom uzrastu neće moći da sa vama tečno govori na engleskom. Učenje jezika je dug proces i ne možete očekivati da će dete odjednom „progovoriti“. Treba imati u vidu da pažnja dece ranog uzrasta traje od 5 do 8 minuta i da tu pažnju ometaju razni spoljni faktori. Dete na ovom uzrastu stiče veštine razumevanja jezika, uči pravilan izgovor reči i fraza, a jedna od najznačajnijih metoda učenja je slušanje.
Usvajanje engleskog jezika je individualan proces i napredak zavisi od samog deteta. Zavisi od dečijih želja, interesovanja, ali i optimalnog uzrasta. Svakako, smatra se da je rano detinjstvo najbolji period za učenje stranog jezika. Većina lingvista smatra da se jezici najbolje uče od rođenja pa sve do desete godine. Takođe, treba znati da je taj proces kod neke dece brži, a kod neke sporiji, kao kada dete prohoda – neko to učini pre prve godine dok drugi to učine nešto kasnije.