Humanost je etičko postupanje čoveka u skladu sa društvenim normama koje važe u određenoj društvenoj zajednici.
Prosto rečeno – humanost je dužnost svih nas i to je jedna od najvrednijih i najcenjenijih karakteristika ličnosti. To je sposobnost čoveka da pomogne i saoseća sa drugima, a da nema koristi od toga.
Mi kao društvo imamo obavezu da brinemo i saosećamo se jedni sa drugima. Zato je važno kod dece razvijati empatiju, humanost i plemenitost. Empatija i saosećajnost predstavljaju temelj na kojem se razvija osećaj za druge počev od članova porodice, prijatelja i komšija. Jednom stečen osećaj za druge postaje automatizovana radnja koja se teško gubi.
Čovek se ne rađa human, već se humanost uči i razvija lepim vaspitanjem. Najranije detinjstvo je najpogodnije za razvoj humanosti, jer se tada dečiji duh najlakše oblikuje. Ako decu od malena učimo da dele svoje igračke i slatkiše sa drugarima, kao i da pomognu starijima, na dobrom smo putu da izrastu u ljude pune empatije, razumevanja i tolerancije.
Deca najbolje uče na primeru odraslih. Dok deca još ne progovore, upijaju vaše ponašanje. Priča o humanosti mora se potkrepiti i dobrim primerima. Time što ih učimo humanosti, toleranciji, empatija i plemenitosti činimo da lako prihvate moralne vrednosti i postanu ugledni građani našeg društva. Humanost ima jednu lepu nit koja u čoveku budi osećaj zadovoljstva, utiče na samopouzdanje i činjenica da smo nekom pomogli budi u nama lepe osećaje. Deca nikada nisu mala da bi nekome pomogla.
U današnje vreme humanost je možda pogrešno shvaćena, jer većina ljudi misli da se ona ogleda samo kroz finansijsku podršku i pomoć. U vreme pandemije najveću humanost su pokazali mladi ljudi koji su dobrovoljno pomagali svima nama. Doniranje treba da postane deo našeg svakodnevnog života. Kada deca prerastu garderobu, igračke sa kojima se ne igraju treba odložiti kutiju za doniranje, a ne baciti. Volontiranje je još jedan od oblika humanosti.
Treba znati da nekom naše malo puno znači!