Zakasneli razvoj govora nije slučajnost i ne treba ga tako tretirati. Ukoliko primetite da postoji potreba, možete potražiti stručnu pomoć. Obično roditelji zakasneli govor primete u drugoj godini, kada dete slabo govori ili ne govori, ali i u trećoj kada je taj govor loš i nerazumljiv i kada dete koristi samo nekoliko reči.
Razvoj govora se sastoji od dve komponente. Jedna se odnosi na aktivno slušanje, a druga na samu reprodukciju govora. Put razvoja govora nije nimalo lak ni jednostavan. Razvoj govora ima dve faze: predlingvističku i lingvističku. One imaju univerzalni tok razvoja. Faze razvoja govora su iste za svu decu, imaju određeni period i raspored javljanja i ne mogu se preskakati.
Najveći uticaj na razvoj govora i komunikacije imaju roditelji i okruženje u kome dete živi. Roditelji su prve osobe koje primete da razvoj govora kasni. Ono što ih najviše brine jeste što dete ne govori ili slabo govori ili što ne razume kada mu se nešto kaže. Tada roditelji počinju sa upoređivanjem svog deteta sa drugom decom u porodici ili u okruženju. Najpre sami pokušavaju da podstiču govor, slušaju savete okoline, pa tek onda potraže stručnu pomoć.
Obično dete počinje da govori od osamnaestog do dvadeset četvrtog meseca života. Tada je razvoj govora intenzivan i dete počinje da sklapa kratke rečenice. Obično u tom periodu nauči oko 200 do 250 reči, dok krajem treće godine fond postane 800 reči. Zakasneli govor može se prepoznati po mnogim nepravilnostima koje su uzroci kašnjenja. U takve probleme spadaju dislalija – nemogućnost izgovaranja velikog broja glasova, agratizam – korišćenje pogrešnih gramatičkih kategorija, alalija – potpuni izostanak govora, razvojna disfazija – poremećaj govora u kojem su razumevanje i razvijenost govora ispod mentalnog nivoa, a u kasnijem uzrastu i disleksija i disgrafija.
Jedan od uzroka zakasnelog govora je savremena tehnologija. Deca preterano konzumiraju sadržaje koje samostalno pretražuju prstićima i apsorbuju reči ne trudeći se da pokrenu govor. Dete postaje posmatrač. Posmatranje jeste jedan od načina učenja ali kroz interakciju sa okolinom. Sa modernom tehnologijom ono ne može ostvarivati interakciju. Dete vremenom postane odsutno i isključeno iz svoje okoline. Kasnije roditelji imaju poteškoća u komunikaciji, dete izbegava kontakt očima, ne odaziva se na svoje ime i ne ostvaruje komunikaciju sa ljudima u svom okruženju.